Jedna od najvećih atrakcija u Beču je dvorac Šebrun. Kada je građen, želja vladara je bila da se po svaku cenu nadmaši sjaj i raskoš jednog Versaja. A cena je, po svemu sudeći, zaista bila visoka. Reč je o izvanrednom arhitektonskom zdanju sa više od 200 soba, od kojih se turistima pokazuju svega 42 odaje. Gradnja je trajala 20 godina (od 1747. do 1767. godine), a njegov arhitekta Johan Berhrad Fišer se potrudio da deluje što impresivnije. Do Šebruna se iz centra grada stiže širokim alejama, kroz Bečku šumu. Putuje se automobilom ili autobusom, ali je najlepše, svakako, fijakerom.

Dvorac je i danas nemi svedok istorije, mesto gde su se tokom vekova okupljale slavne ličnosti i često donosile sudbonosne odluke. U njemu je odsedao Napoleon Bonaparta, u njemu je živeo i u mladim godinama umro i njegov sin, a najduže ga je koristio car Franc Josif, koji je u njemu i umro 1916. godine. Posetioci i danas mogu da vide posmrtnu postelju, kancelariju, lične stvari i rukopise velikog imperatora. U obilju podataka kojim vas „bombarduju“ stručni vodiči, verovatno niko neće pomenuti da su se upravo ovde, na jednom novogodišnjem balu, upoznali srpski knez Mihailo Obrenović i ugarska grofica Julija Hunjadi. Upoznali se, zavoleli i ubrzo venčali. Umesto toga, saznaćete da je dvorac često bio domaćin velikih koncerata i balova, da su goste oduševljavali Jozef Hajdn i Volfang Amadeus Mocart, da su na zidovima izložene slike najvećih majstora kičice, ali i da su se ovde često održavali skupovi od najvećeg značaja za svetsku istoriju. Jedan od najvažnijih u novije doba je, svakako, bio susret Kenedija i Hruščova, početkom šezdesetih godina, kojim je praktično i okončan hladni rat.